Monday, September 4, 2017

Raspakiovati poslednju kutiju

Iz nekog razloga, čini se da mnogi ljudi nikada ne uspeju da raspakuju sve svoje stvari nakon selidbe. Očekivala sam da ću ja biti izuzetak od ovog pravila, ali sam se iznenadila kada sam shvatila da četiri meseca nakon selidbe, ova kutija i dalje stoji poluraspakovana na podu, i to u sobi sa zecom. Ukoliko znate išta o glodarima, verovaćete mi na reč da kutija nije bila u besprekornom stanju kada sam se konačno naterala da se pozabavim njenim sređivanjem.

Verovatno i sami predpostavljate da stvari koje sam pronašla unutra nisu nešto što mi je bilo preko potrebno u životu, ili čak uopšte potrebno. Oko pola ovih ih je prosto samo čekalo da skupim hrabrosti i želje da ih se rešim, tako da su iste konačno pronašle svoj put do kontejnera.

50% preostalih stvari je prebačeno na gomilu za poklanjanje, a tek neznatna količina je prosleđena na druge lokacije u stanu. Sve u svemu, iz ovog projekta sam naučila ono što sam već znala, a to je da ako vam nešto nije zatrebalo već nekoliko meseci, to isto vam verovatno nikada i neće trebati. 


Rezultat se nalazi na slici iznad, mada sam vrlo brzo ponovo napunila kutiju onim što sam odlučila da bacim, i onda sve zajedno odnela do kontejnera. Ovo iskustvo je na mene delovalo vrlo motivišuće, pa sam krenula da tražim još kutija koje sam zaboravila da raspakujem.

Kažu da ko traži taj i nađe, i uskoro sam se setila ove kutije za cipele na radnom delu u kuhinji (u zelenoj kutiji se nalaze plastične kese iz prodavnice, koje koristim za bacanje smeća).



Otvorivši kutiju, ugledala sam divan prizor. Sve moje misteriozno izgubljene začine!


Naime, kada smo se pakovali, to smo radili u više faza, tako da sam svoje omiljene začine držala u starom stanu do poslednjeg trenutka, dok sam ove ređe korišćene, spakovala u jednoj od prvih tura. Kada smo se uselili, potpuno sam zaboravila na njih, a ova kutija mi je postala uobičajeni deo krajolika, tako da sam zaboravila da proverim šta se nalazi u njoj.

Na kraju se sve lepo završilo, a začini su pronašli svoj put do kuhinjskog elementa koji čeka neki od mojih momenata inspiracije kako bi konačno bio organizovan. Do tada siroti začini izgledaju ovako:


A ovaj ćošak moje kuhinje sada izgleda ovako:


Mnogo bolje, složićete se?

P.S. U toku pisanja ovog posta pronađena je jedna dopola raspakovana kutija koja je cela, bez raspakivanja, ubačena u plakar. Pitam se da li to potvrđuje teoriju da je ipak nemoguće raspakovati se do kraja? Ili to samo znači da jedna lenja blogerka treba više da se bavi svojim stanom a manje da piše o tome :D

8 comments:

  1. Bravo.
    Ja nekako nemam mira dok ne raspakujem sve. Kad sam se useljavala kod mog dragog prenela sam prvo zimsku garderobu i sve lične stvari, u roku od 2-3 dana je sve bilo raspremljeno, vrlo brzo, najviše za mesec dana sam prenela i ostalu garderobu i po nešto što je bilo ostalo. Konačni raspored su neke stvari dobile odmah a neke i do godinu dana kasnije. Nekim delovima ni sada (posle 3 godine) nisam baš zadovoljna, ali trenutno nemam ideju za bolju organizaciju.
    Naravno da si ti imala mnooogo više posla jer si preselila ceo stan a ja samo devojačku sobu. U svakom slučaju, mnogo mi se dopada stan, uredjenje i organizacija. Svakog ponedeljka jedva čekam 10 sati da pročitam šta ima novo.
    Puno te pozdravljam

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala puno na rečima ohrabrenja :) Drago mi je da ti se dopada i trudiću se da stalno unapredjujem stan jer baš uživam u tome!
      Inače mi deluje da si ti po prirodi stvarno super organizovana!

      Delete
  2. Mi smo u starom stanu prilikom nekog sređivanja i menjanja ormara jednu veliku kartonsku kutiju napunili nekim stvarima koje tada nismo imali gde da smestimo. I ta kutija je tako stajala i stajala, jedno godinu-dve dana. Dok je ja jednog dana nisam samo odnela, bez otvaranja, i bacila u kontejner. Evo i dan danas se ne sećam šta je u njoj bilo i nikad mi ništa nije zatrebalo a da mi je falilo, što stvarno potvrđuje teoriju da ako nam nešto ne zatreba duže od godinu dana - mesto mu je u smeću. Ili kod nekog drugog.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Tako i treba, takav način razmišljanja je super protiv griže savesti i nerviranja. Takve stvari obično samo nerviraju čoveka a ne donose nikakvu vrednost

      Delete
  3. Mislim da sam negdje spomenula da još uvijek imam neraspakiranih kutija, tako da znam kako ti je. A neraspakirane su zato jer njihov sadržaj nemam kamo staviti (uredski materijal, knjige, ukrasi itd.). I izgleda da će u kutijama ostati još neko vrijeme, dok ne složimo ured i dnevni. Baš sam sad neki dan izvadila okvire za fotke jer smo napokon postavili police u spavaćoj sobi. 🙈

    ReplyDelete
    Replies
    1. Važno da ima napretka :D Ja sam se tako vadila da ću da raspremim kad ubacim ovo i ono a onda sam opet odlagala :) Ali ti si odgovorna pa će biti sve to brzo i lako kod tebe!

      Delete
  4. Kod mene nema neraspakiranih kutija :D jer sam svaki put prije seljenja sve počistila i nikad nisam sa sobom uzimala stvari koje sam mislila baciti. Tako da si olakšam seljenje ionako hrpe stvari.
    Negooo, inspirirala si me da vrećice za smeće stavim u ovakvu zelenu kutiju. Tako jednostavno, a nikada mi nije palo napamet. Ja ih uvijek držim u jednoj većoj vrećici kao što budu one papirnate za poklone.

    ReplyDelete
    Replies
    1. E pa svaka cast! Ja sam bila neodlučna i napravila sam sebi suvisan posao :)

      I ja sam pre tako držala kese, sad sam malo promenila i nekako urednije izgleda... Videćemo da li će da se održi

      Delete