Sunday, September 17, 2017

Nesavršeni minimalizam

Minimalizam za mene ima mnogo značenja i predstavlja rešenje za razne životne prepreke i probleme. Premda samonametnuta, pravila i obrasci koje primenjujem od kad sam se našla na ovom putu, olakšala su mi život na mnogo različitih nivoa.

Jedan od tih nivoa tiče se kupovine. Vrlo je jednostavno - ako mi nešto ne treba, ja ga ne kupujem. To pravilo mi je sigurno sačuvalo mnogo novca, ali i živaca i vremena koje bih inače trošila na borbu sa neželjenim stvarima. Drugo slično pravilo je izbegavanje jeftinih proizvoda lošeg kvaliteta, naročito kada su u pitanju stvari koje mogu da traju praktično zauvek.

A onda sam u jednoj prodavnici ugledala predmet sa slike ispod.


Otvarač za flaše! U prelepoj, matiranoj zlatnoj boji. Sa ovim divnim dizajnom. Po ceni od jednog evra!


I mada imam bar dva otvarača...

...i mada su svi oni multifunkcionalni, kvalitetni primerci svoje vrste...

...i mada ne vidim kako će se oni ikada dovoljno pohabati ili pokvariti da bi mi u životu bio potreban još jedan otvarač...

...ja sam kupila ovaj divni predmet samo zato što je bio lep i što sam iskreno poželela da ga imam. U suštini, zaletela sam se na ovu zlaćanu đinđuvu nekim svojim svrakastim šestim čulom i odlučila da moram da je ubacim u svoju korpu.

Sa jedne strane, čuvena krilatica: Nemoj imati ništa u svom domu što nije korisno i što ne smatraš lepim se ne odnosi na ovaj predmet. On mi je istovremeno i lep i koristan, te jedan od prvih postulata minimalizma ostaje na snazi. Uprkos tome, osećam se gotovo kao da sam prekršila neki zakon ovom kupovinom i pitam se da li bi ovakvo ponašanje moglo da me vrati u stanje haosa od kojeg sam toliko želela da pobegnem.

Sa druge strane, kada otvorim flašu mojim divnim novim otvaračem, pa čak i kada samo bacim pogled u kuhinjsku fioku u kojoj se nalazi, uvek se pomalo razveselim. To valjda znači da kupovina nije bila potpuno promašena i da čovek zaslužuje da ima poneku bespotrebnu tričariju samo zato što to želi.

Iz ovoga zaključujem da treba da postoji razlika između minimalizma kao oruđa koje mi pomaže da donesem isprevne odluke, i minimalizma kao ograničavajućeg faktora, koji mi onemogućava da unesem malo beskorisne radosti u svoju svakodnevicu.

To verovatno znači da nikada neću biti jedna od onih ljudi koji imaju dve čaše za vodu i spavaju na podu (ponovo... ali o tome drugom prilikom), ali da mogu da spojim sve one oslobađajuće aspekte minimalizma, istovremeno izbegavajući zamku bespotrebnog asketizma.

Tako uvek mogu sebe da vratim na pravi put kada počnem da jurim nečije tuđe želje ili da se bavim pukim pomodarstvom, ali zato mogu i da napravim poneki ustupak u vidu svetlucave đinđuve za moju kuhinjsku fioku.

Šta vi mislite o svemu tome? Da li ponekad kupujete i ono što vam nije potrebno ili ste bolji minimalisti od mene?

No comments:

Post a Comment